Otjelotvoravanje i transcendenca: Telo, Jelica Kiso

Telo



Požar


Zgodno bi bilo razdeliti sve svoje bogatstvo.
Duhovno se spasiti (spaliti).
Vatra pročišćava, uzvišuje (rečeno u Crnoj sreći).
Vatrom ispunjavam vid; konačno, kao da vidim istinu oslobađanja.


Posvećujem

Posvećujem se jedinstvu, onome „ja”, u redosledu poimanja.
Šta je uistinu stvar, stvarsko biće, („stvarskost”)?
Muze su iščezle, muškarci poginuli, smrt i sud – to su zadnje stvari.
Kamen, staza, list, bunar, jastreb, kos, lipa i golub.
Misao, bivanje, teža, pad, uzlet, sagorevanje, čekić i časovnik.
Od života koji se prikazuje kao beskonačan
biram one kojima se posvećujem jer se imenom stvari označava čak i ono što se samo ne pokazuje.
„Ja pevam savremenog čoveka.”
Pevam Hajdegeru, Whitmanu, Cassireru,
onome koji se sav izgubio u pesmi,
Kalvinu, praskozorju, Prustu, tanjiru kuvanih puževa.
Pevam zemlji koja se ni na šta ne oslanja, temeljenju, stanovanju,
onome neskrivenom. Jednostavne i suštinske odluke na putu kroz pevanje, kroz pesmu, ne posvećujem jer ne postoji zbirka poezije.
Transcendentno telo, svet bića i stvari, fizičko telo,
podešeno za proizvođenje.
Nosim se mišlju da napišem naučno-fantastičnu poeziju.
Pogledati daleku prošlost. Misterije telesnog: džungla, putevi, stomak i kuhinja. Pogledati avangardu.
Ne postoji zbirka poezije, zato što se preliva.
Prelivanje, paralogički kontinuitet, arhitektura u pokretu.
Veliko delo stvoreno za vizuelnost.
Rasturač misaonih navika, pomak.
Poliespressivita. I to je zastarilo.
Za zbirke s posvetom. Posvećujem je onome koji se pojavljuje iza vrata. Ulazi, spušta novine, skida kapu. Onome koji nikada ni muvu nije zgazio.


Puka arabeska


Senovitost, iza kuće, nekoliko osušenih jabuka
na prizemnom balkonu susetke. Fasada, geografska karta sveta.
Malo podalje iza prvog prozora, početak vijugavog i uskog stepeništa.
Ako ne idemo gore, odmah ispred, nalazi se stara vešernica obezbeđena sa nekoliko nabacanih blokova i trošan zeleni krov.
S druge strane, pak, s ulice, podignut je visoki zid,
tako da se to malo uvučeno dvorište činilo kao kakav toplik
gde su se negovale svakojake čudne i savršeno beskorisne biljke.



Dani su tada bili


Dani su tada bili dugi. Sestrica je obično sedela u tremu,
moj prijatelj u unutrašnjosti stana, slutim da je slikao.
Nezaboravan razgovor s majkom,
kada je majka sve moje oduševljenje polila hladnom vodom.
Od tada, samo sedim i pišem, ne dižem glavu.


Posmatranje prema suncu


Pincetom razmiče latice, pilji duboko u linije i fakture,
u kraske, u materijalne činioce boje.
Stopica tučka, falusa, rast u sredini, u središtu,
onaj koji ide prema suncu, koji povezuje misli, čini manevar.
Organski cvet. Cvet rasečen oštrim mačem,
nit, koren, boja je pronašla svoj koren.
Latice, široko razgrnute, od kože, nežne poput paperja,
od bronze, starinske i načete,
čas podsećaju na glatku površinu zaleđenog jezera,
čas na jaku dlaku kakve divlje zveri.



Telo ljubavi


Iskreno i gordo, na rukama, iznad tamnih jesenjih ulica.
Držao me visoko iznad života. Iznad blata.
Udisao je moje grudi, obnevideo.
Heroj, stradalnik, sladostrasnik, kavaljer, napasnik, otac,
muž, brat, ljubavnik, zaverenik, frakcioner, lažni umetnik,
milosrdan tip, mek, prost, odbačen, srodan.
Glas koji se štedro razliva po sobi, knjige u krevetu, pod knjigama,
na jastucima, i sa slikama među butinama;
po prozorima suton, plav, modar.
Na slami, kraj velike krave, uzdasi, disanje, nemirni su ti prsti, dragi.
Jezik trune u dnu duplje od svečanog ćutanja,
cepamo se zbog boli, pravimo mesta jedno drugome.
Kao psi, razdražljivi, sebični, gladni,
isparenje večernje supe i duvanskog dima.
Kasnije smo grickali batak uz čašicu rakije,
opijali se dosta tih dana.
Nabreklo vime se klatilo, noga je zarivala u tesnac između naših prilika.
Po ćoškovima šušte neznane bube, usamljeni pauk u sopstvenoj mreži,
dok podmećemo sami sebe... samima sebi.
Ne zaviruj u moje papire, to je tajna nastajanja!
''Šta ima jedan, to drugi voli.''
Tamnoljubičaste mrlje, to su moje stvari, zaboravi ih,
počni da ih zaboravljaš!
Veš prostrt, razapet na podu. Zašećerena kafa na poslužavniku.
Pušili smo pre doručka. Neopranih tela. Nečistih. Omekšalih.
Ispovedaonica za dvoje, ponornica do poslednjih zvezda.
Dva ručna rada, gravurice, dve prljave ruke,
dva uvoda za čitanje, za pripremanje nepripremljena.
Beznadežni plamičak ulične sijalice koja delimično osvetljava
sručenost naših tela koja silaze, silaze.



Kad poznajem samo očima

A susrećemo se svakoga dana, čak svakoga sata,
posmatramo jedno drugo,
prinuđeni da se ponašamo kao ravnodušni tuđini.
I taj nemir, prenadražena radoznalost,
histerija jedne nezadovoljene potrebe za izmenom misli,
i neka vrsta poštovanja,
''čežnja je proizvod oskudnog saznanja'',
ne sudim, posmatram.


Najfinije lukavstvo

Onaj koji ljubi bliži je božanstvu od onoga koji je ljubljen.


Jelica Kiso, Telo